kruzer brod

Kako dobiti posao na kruzeru? (Ultimativni vodič)

Zanima te kako dobiti posao na kruzeru? Želiš raditi u inostranstvu? Ako si u svojoj glavi odgovorio potvrdno na ova dva pitanja, onda je ovaj tekst baš za tebe, jer ćeš kroz samo nekoliko minuta čitanja saznati sve što ti je potrebno da se zaposliš na nekom od najboljih kruzera na svetu.

Sredinom 2016. godine, nakon što sam čuo priče od komšinice Bojane koja je radila za Carnival kao Photo Menadžer, shvatio sam da i ja želim da radim na brodu. Brzo me je uputila u celu priču i uvek pomagala kada je to bilo potrebno. Nije mi dugo trebalo da se odlučim za buduće radno mesto, jer sam čuo da staff ima mnogo uslove života nego ostala posada, što mi je definitivno suzilo izbor na pozicije fotografa, krupijea u kazinu ili prodavca u šopu. Nakon razmišljanja odlušio sam da krenem putem brodskog fotografa.

Polako sam počeo da se raspitujem o samom poslu i pričama ljudi koji rade na brodovima, u čemu mi je mnogo doprineo forum Inozemstvo-posao, jer sam tu našao mnogo informacija koje su mi bile neophodne. Provodio sam dane i noći čtajuci priče ljudi koji su već iskusili brodski život.

Kako dobiti posao na kruzeru – koraci

Motivisan što skorijim odlaskom, ubrzao sam završetak studija i krenuo dodatno da pohađam kurseve fotografije i slikam svadbe sa prijateljima koji su fotografi. U januaru 2017. shvatio sam da sam psihički i profesionalno spreman da apliciram za posao, pa sam agenciji “Safe Cruise” iz Beograda poslao svoj CV. Čekanje je počelo.

Ni nakon sedam dana nisam dobio odgovor, verovatno jer su bili veoma zauzeti. Kako sam bio nestrpljiv, odlučio sam da im pošaljem još jedan mail, na koji su mi odgovorili i zakazali mi razgovor za nekoliko dana u njihovim prostorijama.

Ne znajući šta me čeka, imao sam neopisivu tremu, ali se ispostavilo da je razgovor bio vrlo prijatan i opušten. U agenciji me je dočekao Đordje, sa kime sam na engleskom jeziku razgovarao o svom životu i obrazovanju, radnom iskustvu i ambicijama, kao i o stručnim pitanjima vezanim za fotografiju.

Nakon obavljenog razgovora moj sagovornik je bio zadovoljan pa mi je rekao da će za mesec dana, krajem februara biti održan intervju sa predstavnikom agencije iz Italije, Antoniom Kopolom. Takođe mi je rekao da ćemo neposredno pre toga ići na polaganje Marilins testa engleskog jezika, psiho testa, kao i na trodnevni trening u jednom hotelu na Bežaniji. Bilo je potrebno da sakupim dokumentaciju i platim 6000 dinara agenciji za usluge prevoda i papirlogiju, što je opravdano.

Pred samu obuku i razgovor, dostavili su mi materijale koje treba da naučim, a u vezi sa sigurnosnim procedurama na brodu i pitanjima koja bi ispitivač mogao da mi postavi. Spremno sam dočekao kraj meseca i početak obuke. Najpre smo odradili Marilins, za koji mogu da kažem da je veoma lagan, na kome sam imao sto posto tačnih odgovora, a zatim i psiho test koji se sastoji od pitanja sa veoma lako predvidivim odgovorima. Licencu za Marilins sam platio 3100 dinara.

Nakon uspešnih testova uputili smo se ka hotelu na Bežaniji gde nas je bilo oko šezdeset iz svih departmenta, a od toga svega šest kandidata za posao fotografa. Obuka je bila potpuno besplatna i trajala je tri dana po dvanaest sati. Mogu da kažem da mi je mnogo značila i da sam tamo naučio veliki broj stvari koje će mi kasnije biti od koristi na brodu. Tu sam stekao nekoliko drugova sa kojima i dan danas održavam kontakt.

U predvečerje poslednjeg dana treninga, došao je Italijan koga smo svi sa velikom tremom iščekivali. Kao i pred svaki važan ispit, imao sam jaku tremu. Nekoliko sati kasnije prozvao je moje ime, i trenutak istine je dosao. Iako pod uticajem treme, uspeo sam da odgovorim na sva njegova pitanja, ali nisam bio nasmejan, zbog čega je ispitivač bio u nedoumici da li da me pusti da prođem dalje. Ovde veliku zahvalnost dugujem Ivanu iz Safe Cruise-a, koji je nekako uspeo da ubedi Kopolu da mi pruži šansu i ne baci u vodu moj dotadašnji trud.

Par dana kasnije dobio sam mail da sam prošao intevju ali da je potrebno da obavim dodatni razgovor sa gospodjom Karen Florentino iz head office-a u Santa Klariti. Kontaktirao sam je i razgovor je prosao sasvim opušteno, gotovo da smo ćaskali o fotografiji i životu. Ubrzo nakon završetka razgovora stigao mi je mail da sam primljen na poziciji “photographer level 1” i da je potrebno da izvadim američku pomorsku vizu, kao i da odradim lekarski pregled kod dr Ristica.

Razgovor u ambasadi je protekao bez problema i već šest sati nakon toga javili su da mi je odobrena viza i poslat pasoš putem DHL-a. Celokupna taksa za vizu je iznosila 17600 dinara.

Kod dr Ristića sam obavio laboratorijske analize i pregled u medicini rada, te sam dobio dve vakcine (Tetanus i MMR), a sve me je ukupno koštalo oko 12000 dinara jer sam im dostavio RTG grudnog koša i potvrdu stomatologa koje sam besplatno izvadio u državnoj bolnici.

Agencija za rad na brodu

Nakon dostavljanja neophodne dokumentacije agenciji, sredinom aprila, zvanično sam stavljen na listu čekanja za ukrcaj.
Čekao sam četiri meseca pre nego što su me pozvali iz agencije i rekli da idem na Ruby Princess, da bi mi samo nekoliko dana kasnije javili da mi je ukrcaj pomeren za sedam dana ranije i to na brod Crown Princess.

Odmah sam krenuo u pripreme i počeo da kupujem neophodne stvari za svoj prvi ugovor. Pošto sam se ukrcavao u Sijetlu i na početku mi je Aljaska bila u itineraru, znao sam da treba da spremim nešto topliju odeću, ali takođe i letnju, jer nakon sezone Aljaske moj brod plovi na jug ka Kaliforniji, Meksiku, Havajima, Južnopacifickim ostrvima i Južnoj Americi.

Kako se termin odlaska primicao, tako je rasla i trema od nepoznatog. Konačno je došao i taj dan kada sam se pozdravio sa drugarima, pa sa roditeljima otišao na aerodrom Nikola Tesla, na svoj prvi let ikada. Na šalteru Lufthanze sam pokazao sam dokumenta i preuzeo svoju kartu, nakon čega sam sa svojima seo čekajuci termin bordinga. Činilo mi se da će mi biti lako pozdraviti se i okrenuti leđa svom dotadašnjem životu, odlazeći putem avanture i novog iskustva, ali to nije bilo tako.

Srbijanski pasoš

Nikada mi do tada nije bilo teže nego kada sam prolazio gejt i mahao im, znajući da ih neću videti narednih šest meseci…ili možda nikada više. To zaista treba doživeti, tada znaš da si od tog trenutka prepušten sam sebi i da umesto dotadašnjeg življenja “pod staklenim zvonom” ideš u svet gde si niko i ništa i gde te niko ne poznaje, gde novu priču gradiš iz početka.

Već prilikom ukrcavanja u avion upoznao sam nekoliko ljudi koji idu na isti brod kao i ja, što mi je bilo veliko olakšanje i učinilo da se osećam koliko-toliko sigurnije.
Avantura je počela Prva stanica nam je bila Frankfurt, odakle sam se javio svojima i nastavio skoro dvadesetočasovni put ka Sijetlu, leteći iznad Danske, Grenlanda, Kanade i severa Sjedinjenih Država. Po sletanju na ogromni aerodrom u Sijetlu, prošao sam brojne bezbednosne provere i dugačke redove za imigraciono, da bi nakon toga krenuo ka mestu gde me čeka vozač mini busa koji vozi za “Red Lion” hotel u kome treba da prenoćim. Po dolasku dobio sam ključeve od dvokrevetne sobe i nekoliko vaučera za hranu od po 30 dolara, i rekli su mi da je moj cimer već tamo.
Kada sam usao u sobu upoznao sam Martina, kuvara iz Nemačke i zaista smo se dobro skapirali. Nedugo potom sam upoznao još ljudi i sa njima išao u obliznji Wallmart, odmarao na hotelskom bazenu, ručao i večerao. Zaista sam proveo prelep dan u tom hotelu, ali ipak je postojao nekakav strah od toga šta me sutra čeka na svom prvom brodskom radnom danu. Rano ujutru, oko 7 sati, skupili smo se na recepciji i seli u autobus koji nas je odvezao do luke u Sijetlu. Oko mene su bili ljudi iz gotovo svih krajeva sveta.
Toliko razlicitih nacionalnosti u tako “malom” autobusu.Kada smo se približavali luci i kada sam ugledao ogromne kruzere, počeo sam da ih slikam telefonom, za šta su se moji novi drugari počeli šaliti i rekli da se vidi da sam novi na brodovima. Kada smo izašli iz busa, stajali smo ispred terminala koji se činio sićušnim u poređenju sa ogromnim Crown Princess-om. Njegovih 19 spratova, preko 300 metara dužine i pomisao da će to biti moja kuća u narednih 6 meseci u meni su izazivali uzbuđenje i tremu.
posao na kruzeruPo prolasku kroz terminal sačekali su nas jedan francuz i jedan Srbin iz crew office-a koji su nas u grupama uveli na brod.Čim smo kročili na deck 7, obezbeđenje nas je jednog po jednog slikalo za takozvani „Laminex“, karticu koja će nam biti i pasoš i lična karta dok se nalazimo na brodu.

značka na brodu

Uz laminex takođe sam dobio i „blue card“, odnosno malu plavu knjižicu gde piše na kojoj sam sigurnosnoj poziciji u slučaju opasnosti, kao i objašnjenje nekih sigurnosnih procedura. Nakon toga odveli su nas u crew bar gde su nas prozivali jedno po jedno da im predamo pasoše. Po prozivanju mog imena i nakon što sam predao pasoš, začuo sam da me neko zove „Hey Ivan“ i video jednog ćelavog lika i zgodnu visoku devojku koji me zovu da pođem sa njima. Shvatio sam da je to neko od mojih iz Photo departmenta i da sam jedini fotograf koji se tog dana pridružio. Pošto nisam imao predstavu ko su, ćaskao sam opušteno sa njima. Sproveli su me po brodu, galeriji, foto labu, londriju (gde sam dobio posteljinu i peškire, kao i uniformu), staff mess-u itd.
U principu pokazali su mi ceo brod, ali su naglasili da su svesni činjenice da sam nov na brodu i da mi niko odmah ne može da upamti sve to, već da će mi biti potrebno vreme da se naviknem. Tek potom sam saznao da su njih dvoje ustvari asistent menadžera Šener iz Turske i menadžerka Tereza iz Južne Afrike. Rekli su mi da imam oko 2 sata da se smestim i odmorim i da ćemo kasnije imati sastanak u galeriji.

Rad na kruzeru iskustvo

Kada sam došao u sobu smestio sam se na gornji krevet, i počeo raspakivati. Soba za fotografe uopšte nije bila mala kao što sam čuo u pričama, sasvim je pristojne veličine, sa krevetom na sprat i sopstvenim kupatilom. Tu su takođe smeštena 2 ormara, radni sto i jedna komoda, i što je meni bilo najbitnije, nalazila se na četvrtom spratu tj. iznad nivoa mora. U tom je u sobu ušao jedan sredovečni Indijac, za koga sam odmah imao predrasude, ali kada sam kasnije shvatio da je lik apsolutni kralj i da je pri tome lab menadžer Džesi Džejms, ta slika se promenila i postali smo bukvalno kao otac i sin.

Pomogao mi je da se smestim. Bilo mi je potrebno poprilično mesta jer je u ormaru bilo mnogo stvari koje je ostavio prethodnik. Od uniforme sam dobio dve plave košulje, tri polo majice, bermude, pantalone, sigurnosne cipele, prsluk za formal, parno odelo i dve jakne za zimu. Sa Džesijem sam otišao do foto laba gde sam zadužio kameru Nikon D300, objektive 17-55mm, 50mm, 35mm, transmiter i dva resivera, blic sb 900 i ranac.

Na sastanku me je dočekalo 15ak članova tima i poželeli su mi srdačnu dobrodošlicu. To je zaista bio najbolji kolektiv koji sam ikad sreo u životu i odmah smo se skontali. Taj tim je funkcionisao po principu svi za jednog jedan za sve, što nije bio slučaj sa kasnijim ekipama kada se većina ljudi promenila.

posada na brodu

Dobio sam svoj prvi „schedule“ i ubrzo startovao na radnom mestu. Video sam šta znači kada neko kaže na brod ideš pre svega da radiš, jer se tamo zaista radi što bi rekli u neograničenim količinama. Uvek si u stanju pripravnosti za drilove, a pri tom imaš rasporede od po 10-13 sati dnevno. Kada imaš 10 sati rada, smatra se da ti je to lagan dan. Mislio sam da neću noći da izdržim taj tempo, ali sam se već nakon par dana privikao i ušao u sistem tako da sam lagano iznosio sve.

Radni dani obično počinju oko 8:45am kada se radi u galeriji, ali to znači da moramo da dođemo oko 15 minuta ranije da otvorimo panele, iznesemo stolove i poređamo robu, postavimo slike, upalimo računare itd. Da bih to postigao, ustajao sam u 8 i imao oko pola sata da se istuširam, obučem i doručkujem u staff messu.

Radni dan se uvek završava u 11pm, ali se uvek ostaje bar pola sata nakon toga da bismo zatvorili galeriju i očistili mašine u foto labu. Ne radi se jednokratno od 8:45am do 11pm, već u toku dana ima oko 4 sata pauze koja se ne raspoređuje uvek isto, tako da imamo uvek vremena da se odmorimo, jedemo, istuširamo da bi ponovo bili sveži za posao.

kako dobiti posao na kruzeru

Po nekad nam padne da ceo dan ili pre podne provedemo u labu i podesimo mašine, štampamo slike i odrađujemo porudžbine putnika. Ti dani su kao odmor jer si sam u labu i možeš da pustiš muziku do daske ili da gledaš serije jer imaš dosta vremena dok se slike štampaju, a trebalo im je poprilično na našim starim Konica printerima.

Svako veče po završetku radnog dana, bez obzira da li je to u 11pm ili 1am, opustamo kravate i idemo put crew bara kako bismo se malo družili i popili koje pivo.
Tu se uvek okuplja oko 70 druželjubivih ljudi i bude odlična zabava. Naši ljudi se uglavnom skupe u jednom ćošku i igraju fudbal na xbox-u i cirkaju pivo, dok ostatak bleji za šankom i pušta muziku na džuboksu. Takvo druženje dosta znači jer sprečava ljude da upadnu u depresiju i omogućava našim ljudima da progovore koju reč na maternjem jeziku, pošto se po ceo dan priča engleski.

Hrana na kruzeru

Što se tiče hrane, mi fotografi smo staff, pa imamo privilegiju da se hranimo kako u staff i crew messu, tako i u Horizon Court-u, odnosno buffet restoranu za putnike gde uvek ima švedski sto i neverovatno dobra klopa. Tamo uvek može da se jede jer ima nekoliko postavki u toku dana, a uvek može i da se popije čaj ili kafa. Horizon court takođe obuhvata i Trident Grill kao i piceriju i sladoled na deku 15. Mnogo znači kada imaš 15 minuta pauze a gladan si da svratiš do picerije na brzi obrok i nastaviš sa radom. Takođe, kada ima malo više vremena za uživanje možemo i na burgere i ostale vrste roštilja, kao i na sladoled. Kada lepo ručamo, odemo do šanka i zamolimo konobara da nam da čašu soka. Zaista imam samo reči hvale za uslugu na Horizon-u.

U crew mess-u hrana je za nas bila samo kao prva pomoć, da jedemo kada ne rade staff mess i horizon, pošto crew mess radi do 1am. Tu je klopa bila uglavnom prilagođena azijatima jer ima užasno mnogo pirinča, ali po nekad se nađe i nešto ukusno što kolege iz restorana donesu nakon završenih obroka gostiju. U staff mess-u je hrana može se reći pristojna, ali ništa više od toga. Uvek ima da se pojede kuvano i ukusno za ručak, ima voća, ima peciva i suhomesnatog za doručak, večera se poručuje i mogu ti doneti obrok sa menija po želji. Sokova, nes kafe i mleka svuda ima u neograničenim količinama.

Na brodu nam je zabranjena kupovina alkoholnih pića, osim u crew baru. Tamo su cene zaista pristupačne i asortiman pića je raznovrsan, doduše ne kao za putnike.


U ponudi piva ima Seawitch, Heineken, Bud, Bud light, Bluemoon, English pub ale, i cene su oko 1.25-1.90$. Često nisam imao više vode u kabini pa sam odlazio na šank i tu kupovao flaše 2 litra vode za 50 centi. E sad, postoji i ono što se zove Cambusa i tada je praznik za posadu. To znači da u određeno vreme članovi posade mogu da dođu na deck 3 i u magacinu kupe piće, vodu i cigare u željenim količinama. Ja sam kupovao najviše Džek Deniels i Bakardi rum čije se cene kreću oko 15$ za flašu od litar. Takođe tu može da se kupi voda po ceni od oko 6$ za pakovanje.

I eto. To bi bilo to. Moja priča o tome kako sam dobio posao na kruzeru. Da je bilo lako, nije. Trebalo je dosta vremena da se čovek navikne na tempo rada, na more i na sve što ga čeka, ali sa ove tačke gledišta, odlazak na kruzer jedna je od najboljih odluka koje sam doneo u životu.

Tekst pisao: Ivan Đokić

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

14 comments