Put u Doboj i priča o soku koji se prosuo u vozu

Bila je to 2001. godina. Vreli, avgustovski dan kao gotovo svaki tog ljeta. Sjedjeli smo u vozu on, ja i naši roditelji. On je Srđan i moj je naljući protivnik kada igramo, te ima neku veoma posebnu moć da mi mnogo podigne živac kada igramo tenis, iako smo van terena jako dobri prijatelji. Najbolji. Svaki dan provodimo zajedno. Treniramo po par sati dnevno. Ono kada je najveće Sunce i kada je vani preko 40, a mame nas kritikuju što smo stalno na tenisu.

Jednom prilikom smo čak igrali i tenis za Novu godinu. Možda baš te 2001. na 2002. Teniski klub Borac, teren broj 3. Samo on, ja i pokojni čika Pero koji je sjedeći pored nas, pojeo 11 rum pločica. Počeli smo u pola 11 i završili iza 1 u ponoć. Ne sjećam se ko je tad dobio.

Jedina slika čika Pere koju imam

Uz to, sve slobodno vrijeme koje imamo pričamo o tenisu. On “gotivi” Rodika, a ja Huan Karlos Ferera. Toliko ga gotivim da sam čak izvukao i pramenove u kosi kao što ih on ima.

Te 2001. oni su bili nešto kao sada Nole i Rafa danas.

Ali kada igramo mečeve, posebno na turnirima, ta dva sata se ne podnosimo. Mrzimo se bolje je reći. Izgovaramo što u sebi, što naglas pogrdne riječi jedan ka drugom, spominjući ponekad i članove porodica koji su obično kraj terena, a ponekad ako mislimo da onaj drugi ne vidi, možda bi pokušali i za neku dobru loptu na našoj polovini terena reći aut. Samo ponekad.

Tako će vjerovatno biti i sada u Doboju gdje igramo polufinale. Trenutno je 3-0 za mene u pobjedama na turnirima, mada me na sparinzima često dobija. Na turnirima očito imam više sreće. U vozu do Doboja pričamo o tenisu kao i obično. Igra se Vimbldon upravo. Pojavio se neki Federer i neki kažu da bi mogao da osvoji ubrzo po koji turnir, mada on i dalje misli da će Rodik da uzme. Pričamo i o tome kako ćemo na dobojsku tvrđavu, sagrađenu inače u 13. vijeku od  strane vladara dinastije Kotromanić, koja barem na fotkama izgleda zaista moćno.

U svoj toj priči, prekida nas huk lokomotive voza, koja daje znak da stižemo. Stigli smo u Doboj. Uzimamo našu opremu, izlazimo iz voza i šetamo do kluba u kojem uskoro treba da igramo naš novi meč. Četvri po redu u velikom rivalstvu koje je u nastajanju. Tribine se isto polako popunjavaju. Možda 40-tak ljudi nekima nije mnogo, ali nama ipak znači. Uzbuđen sam što ponovo igram protiv njega. Uzimam svoj reket, te otvaram beg kako bih izvadio peškir i sok.

Ali flaša koju tražim prazna je. Čep, doduše malo odvrnut i dalje stoji na njoj, ali soka gotovo da nema u flaši. Sve se prosulo po mojim majicama i peškiru. Sve bijele majice, sada su…žute kao Fruc sok od narandže.

I tata gleda šta se desilo.

– Ne znam nije mi jasno. – odgovaram mu.

– Jesi li otvarao sok ovaj? – pita me.

– Nisam. U stvari….sinoć sam otvorio. Bio sam žedan i htio sam samo jedan guc da uzmem.

– Jedan guc? Pa evo, sad zbog njega imaš žute majice. Nisi zatvorio flašicu kako treba. Sam si to sebi uradio. Sad vidi u čemu ćeš igrati.

Zanimljivo je kako uvijek kada nešto pogriješiš i kada se osjećaš loše sam sa sobom, roditelji umjesto da ti barem malo olakšaju i kažu “biće sve u redu, ne brini se”, obično te još više napadnu. Nešto kao kad padneš i udariš se, pa te još istuku što si pao. Nikada mi to neće biti jasno.

Počinjem po klubu da se raspitujem da mi neko posudi majicu. Tražim, pitam ljude. Dolazim do jedne žene koja se sama nudi da mi ode kući i donese majicu svog sina. Na njoj piše ime neke firme za koju nikada nisam čuo, ali barem je čisti i ne miriši na narandžu.

Počinjemo meč nešto iza 11. Prvi set dobijam lako, 6-1 za pola sata. Ali drugi počinje ona standardna naša priča. On odjednom prestaje da griješi i svaki poen sada traje više od 20 udaraca. Gemovi idu na preko 10 minuta, te ponovo prestajemo biti prijatelji. Ne podnosimo se tačnije. Na 5-5 u drugom setu, na gemu gdje imam 40-0 on nekako uspjeva da se vrati, i okrene na 6-5. Sjedim na klupi i pucam od bjesa. Poderao bih majicu koju imam na sebi, ali više ne bih imao u čemu igrati. A nije ni moja.

Ali osjećam da mi još jako malo fali da ga dobijem. Da sam tu, samo još malo fali. Još samo dva gema i to je to. Dobijam naredni gem prilično lako i ulazimo u tajbrejk. Igra živaca. Svaki poen traje po minut, a obojica igramo baš stegnuto. Znam da sada ne smijem odustati. Do 3-3 dobijamo po poen, a onda se lagano odvajam. Sad je 6-3 i servis za meč. On dobija poen. 6-4. Naredni poen traje barem 30 razmjena, sve dok njegova lopta ne završi u mreži. To je to. Kraj!

Konačno gotovo!

Prilazimo mreži i pozdravljamo se. Prevlačeći teren prebacujemo još koju, čisto iz pristojnosti, a ja ubrzo igram i finale koje gubim. Ali to sada i nije toliko bitno. Bitnije je da smo Srđo i ja ponovo najbolji prijatelji. Vjerovatno ćemo i biti do narednog meča. I mnogo godina nakon njega.

Kroz par sati vozimo se vozom kući. Ponovo pričamo o tenisu. Vimbldon i dalje traje. Izgleda da bi Hjuit ipak mogao da ga osvoji. Pričamo i o tome kada ćemo ponovo na tenis. Jedino ne pričamo o Doboju i njegovoj tvrđavi koju smo htjeli da vidimo, ali dobro, ona će ipak ostati za neki drugi put.

Možda ću do tada ja malo bolje zavrnuti flašu soka ili ne popiti taj guc veče prije. Barem da imam u čemu da odem i da je obiđem.

*Tekst je pisan u sklopu kampanje Jelen piva “Tvoj grad tvoja snaga”, sjajne incijative koja za cilj ima promovisanje turističkih potencijala naše lijepe zemlje.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *