Putovanje na Island

Kroz zaleđeno prozorče aviona počeli su da se materijalizuju prizori koje sam intezivno gajio u glavi prethodnih meseci uz pomoć raznoraznih priča i slika: najveći lednik u Evropi sa koga se, niz obode crne peščane pustinje u more slivaju stotine rečica, polja lave, stenoviti fjordovi i vijugavi putevi… Kad smo izašli iz aerodromske zgrade Na Islandu u grad Keflaviku, apsolutna euforija je malo splasla, jer nas je u momentu ošinuo takav vetar kakav se u našim predelima može osetiti samo pri usponu na neki od planinskih vrhova pred svitanje.

1-07

Ovaj vetar je ovde česta pojava i pošto se ne vidi na slikama, može prilično da iznenadi entuzijastičnog i ushićenog putnika koji planira da po tako lepom sunčanom danu (koji ovde traje 23 sata) razapne tu negde svoj skromni šator (a koji bi ubrzo odleteo u pravcu zemlje Oz). Srećom, nakon premišljanja, šator ipak nismo poneli. Još jednom je Lonely Planet bio u pravu – lepo je pisalo „Da li ste sigurni da vaš šator može izdržati islandske vremenske uslove?“, pa smo se mi ipak odlučili za hostele i ostale vidove smeštaja u zidanim objektima.

Tih desetak stepeni i ljuti severac su nas očas posla odenuli u zimske jakne i kape, koje nismo skidali u narednih desetak dana. Nigde na svetu se četiri elementa ne mogu bolje upoznati nego na Islandu. Ogoljena zemlja, crne pustinje i zelena brda izbrazdana vododerinama, voda u sva tri agregatna stanja gde god se okreneš: more, reke, vreli izvori, lednici. Vulkana i lave ima na svakom ćošku, sve se puši, a vetar duva li duva i raznosi čist i svež vazduh po celom ostrvu. Rejkjavik, zapravo jedini pravi grad na Islandu i najsevernija prestonica na svetu, bio je početna i završna tačka osmišljene rute koja se prilično intuitivno uočava pogledom na mapu: kružni (i zapravo jedini) put koji obilazi ceo Island i u čijoj se blizini nalaze razna čuda prirode. Predeli koji se vide kroz prozor duž druma sa sugestivnom oznakom 1, stvarno su jedinstveni: ili neopisvo živopisni ili zastrašujuće divlji i neobični.

Čoveku dođe da stane svakih 10 minuta da vidi lednik iz nekog novog ugla, da ponudi šaku sveže trave konju sa šik frizurom ili blještavo beloj pufnastoj ovčici, da se prošeta po mekanoj mahovinastoj livadi do obližnjeg vodopada ili da prosto odrema malo podno vulkana. I taman kad vam se čini da ne može biti lepšeg kadra na kugli zemaljskoj (zbog koga ste naravno stali na sred puta i okinuli bar jedno desetak puta, sa raznim podešavanjima, za svaki slučaj), iza sledeće okuke će vas raspaliti novi, još lepši prizor, koji je takođe apsolutno neophodno fotografisati. Prema tome, svi normalni proračuni padaju u vodu, jer je sve ovde ekstremno: 100 kilometara na Islandu su kao 300 negde drugde, dan i noć traju po par meseci, vazduh je najčistiji, vetar najjači, nebo je najplavlje, magla najgušća, more najbogatije ribom, izvori najtopliji, ljudi najpošteniji, izlasci najluđi, gradovi najmanji…

0-reykjavik1

Island informacije

Island je jedino parče kopna koje se nalazi tačno na razmeđi evroazijske i američke tektonske ploče. Ostrvo je, naravno, vulkansko i dosta mlado, ovde je zemljina kora duplo tanja, tako da je situacija otprilike slična onoj kako je na ostalim delovima zemljine kugle bilo pre par miliona godina. Zbog svega ovoga, erupcije su redovna pojava, i to ne samo iz postojećih vulkana, već se nekad desi da se zemlja prosto rascepi i da lava pokulja duž pukotina koje su obično široke nekoliko metara, a mogu biti veoma dugačke, mereno u desetinama kilometara.

Tako se onda formiraju novi krateri, vulkan pa čak i poneko novo ostrvce. Poslednja ovakva velika erupcija, poznata kao „Vatre Krafle“ bila je 1975. godine, blizu jezera Myvatn. Sa druge strane, kiše su česte, a i lednici se tope, pa izvora, vodopada i reka ima na pretek. Kako je zemlja rastresita i nezagađena, voda se lepo filtrira, tako da su svi izvori čisti kao suza. Vode ima toliko da se zimi u Rejkjaviku čak greju i ulice (da ne bi bilo poledice), a svako naselje, pa čak i sela sa od po par stotina stanovnika imaju bar jedan olimpijski bazen sa toplom vodom! Prema tome, kad na Islandu odvrnete slavinu, prvo poteče vrela voda, pa treba sačekati da se rashladi.

U nekim hostelima čak postoje upozorenja da budete strpljivi da ne bi došlo do šurenja skoro ključajućom vodom! Sa treće strane, ovakvo izobilje vode i lave Islanđani su iskoristili i da naprave specijalne elektrane, koje su pozicionirane tačno iznad gore pomenutih rezervoara lave. Do centrale se dovodi voda iz obližnjih izvora, a u blizini lave ona se trenutno pretvara u paru koja se usmerava na turbine – i eto skoro besplatne struje! Sa obzirom da na celom Islandu ima ljudi otprilike kao u Novom Sadu, nekoliko ovakvih centrala proizvodi i više nego dovoljno struje, pa je ona ovde jako jeftina. Dakle, struje i vode ima koliko ti duša ište! Još kad se uzme u obzir da ni hrana više nije skupa, da je leti stalno dan, a predeli kao iz snova, stvarno ne znam šta bi još čovek mogao da poželi. Idilu jedino može da pokvari poneka erupcijica ili suludi vremenski uslovi.

Magloviti zaliv Rejkjavik je mesto sa posebnim šmekom, potpuno jedinstvena i netipična prestonica. Sa jedne strane šarene kućice, živopisne ulice, neobična betonska crkva koja liči na raketu i gomila radnjica sa raznim umetninama… Sa druge strane bulevari uz more, neobični soliteri i najmodernija koncertno-kongresna dvorana na svetu iz koje puca pogled na usamljene farme na obroncima ogromne, mrko zelene planine Esje.

I tako dalje, ima tu i treće i četvrte i pete strane… Grad sa hiljadu lica, a sa samo 200 000 stanovnika. Fabrika i industrije, gužve, dosadnih bilborda i reklama ima u vrlo ograničenim količinama, kombinacija prirode, visoke tehnologije i standarda, carstvo tople vode i čistog vazduha – milina! Grad je prepun neobičnih kutaka, sve vrvi od kreativnih momenata, jer Rejkjavičani izgleda baš vole da se bave umetnošću: od sviranja po raznim bendovima, preko slikarstva, poezije i proze, pa do ludih arthitektonskih poduhvata i čudnih vidova primenjene umetnosti koje se mogu videti u galerijama sa neobičnim drangulijama, na zidovima kuća ili po dvorištima.

A kad nastupi petak, idilični Rejkjavik se pretvara u ludačko mesto za izlaske. Najbolji opis je dao jedan novinar iz časopisa Reykjavik Grapevine: „I was scared. The first people to buy me a drink in Reykjavik took me out from 11pm until 11am. In those 12 hours, I entered five bars, consumed roughly $100 worth of alcohol (mind you, that is only seven beers), witnessed two separate fights, three people pass out onto their faces, two dozen or more people urinating in the most public areas imaginable, and an even ten couples find love after less than five minutes of conversaton each.“

island1-11

Dan prvi

1-00 MapIceland1

Za uvod i razrađivanje motora – mali krug, nekih četristotinjak kilometara oko Rejkjavika i tri velike islandske znamenitosti, poznate pod pomalo klišeiranim imenom “Zlatni prsten”. Prvo se zaputismo ka velikom nacionalnom parku Tingveliru, koji se nalazi tačno na razmeđi evropske i američke tektonske ploče. Zbog stalnog smicanja tla, ovde nastadoše neobični rascepi, koji su više poput nekog kanjona, samo što na dnu ne teče reka i što se godišnje šire za par milimetara. A ko to živi na Islandu? Islanđani su prilično opušten narod, neverovatno pošten. Zapravo, kriminala skoro da i nema, policija ne nosi oružje i slabo gde se pojavljuje u javnosti.

Kada plaćate internet, pored kompjutera stoji jedna mala činija sa novčićima pored koje piše „za svaki započeti sat ubacite 200 kruna“. I svi ubace. Niko ne kontroliše ni koliko ste sufovali ni da li ste platili, ni da li ste uzeli nešto. Vrata od hostela su uglavnom uvek otključana, iako ne rade 24 časa, tako da ako zakasnite na check-in, možete se smestiti u common room dok se hostel ne „otvori“. Ni za jednu atrakciju (gejziri, nacionalni parkovi) se ne plaća ulaz, čak se mogu dobiti i fantastične besplatne mape i brošure!

Ljudi ovde žive u skladu sa prirodom, erupcije smatraju normalnom prirodnom pojavom, pa čak i kad im pepeo zatrpa ili uništi kuće, oni ponovo počnu iz početka i naprave još lepšu kuću. Slično je bilo i kada su nakon velike bankarske krize mnogi izgubili svu ušteđevinu: nakon protesta, videli su da nema vajde i odlučili da počnu iz početka. Eto zašto je Island jedna od najoptimističnijih nacija, i to sa najdužim radnim vremenom u Evropi. Nema prenemaganja, kukanja, zanovetanja – na to ih je naučila ova divlja zemlja u kojoj treba opstati. Sa druge strane, ljudi su prilično zatvoreni, tako da smo slabo koga upoznali.

Glavno mesto socijalizacije su nadaleko čuveni bazeni, uvek sa toplom, blago sumporastom vodom i bez hemikalija. Islanđani obožavaju njihove čiste bazene i zbog toga je jedini siguran način da razjarite Islanđanina ulazak u bazen nepropisno okupani. Zato u svakoj svlačionici pored tuševa (bez zastora) postoji specijalan znak na kome je tačno označeno koji delovi tela treba da se detaljno, sapunom oribaju i to bez kupaćeg kostima, pred očima ostalih kupača (čitaj: kontrolora). Nakon zapiranja, svi oblače kupaće i pravac na brčkanje i ćaskanje. U okviru bazenskih kompleksa, uvek se nalaze i bazenčići sa klupicama i još toplijom vodom, koji su zapravo pravi chat lonci u kojima se svi čvare i diskutuju naširoko i nadugačko.

Na bazene idu baš svi, tako da možda, ako vam se posreći, pročavrljate i sa Bjork u nekom Rejkjavičkom „čet-loncu“! Shodno svom karakteru, Islanđani vole da žive prilično izolovano, na farmama. Ovo su ogromna porodična imanja, oko kojih često kilometrima unaokolo nema naseljenog mesta. Jedini pravi grad je zapravo Rejkjavik i eventualno Akureiri, a svi ostali gradići su poput servisnih stanica: jedna ili dve benzinske pumpe, prodavnica, banka, pošta, crkva, biblioteka (Islanđani neverovatno mnogo čitaju) i naravno bazen. Jedna jako zgodna stvar je što na Islandu uopšte nema komaraca! Zbog jako promenljivog vremena, Island i Farska ostrva su jedine zemlje na svetu gde ne mogu da opstanu ove dosadne krvopije.

island7-03

Zapravo, nema baš ni ostalih insekata (sem nekih posebnih vrsta muva), a pored konja, ovaca, irvasa i poneke polarne lisice i zalutalog belog medveda (koji dopliva na santi leda sa Grenlanda i koga farmeri brže-bolje po dolasku eliminišu), slabo ima i ostalih kopnenih životinja, valjda zato što skoro uopšte nema šuma. Ali zato su tu mora, reke, jezera i stene, pa ptica, riba, foka i kitova ima u izobilju! Pored toga, među ovim akustičnim stenama su se još 930. godine okupili poglavari iz svih krajeva zemlje na prvom zasedanju parlamenta, koji su ovde nazvali Althing. Tako je Island postao prva parlamentarna republika na svetu, a savremena demokratija je nastala tu, u procepu između Amerike i Evrope. A verovatno je tu i ostala.

Danas je Althing preseljen u Rejkjavik, ali je i dalje poseban… Kao i sve na Islandu – kvalititeno i skromnih dimenzija, bez bespotrebnog rasipanja i raskoši. I zaista, šta će državi sa 300 000 ljudi veći parlament? Posle sat i kusur vožnje kroz sjajne predele, zatičemo se na lepom poljančetu ispresecanom stazama, sa oblačcima sumporaste pare. Na ovom platou borave neobični ključajući vodoskoci, među kojima je najpoznatiji Gejzir, zapravo rodonačelnik cele njihove vrste. To su zapravo jezerca fantastičnih boja, koja ključaju, bućkaju i smrde na sumpor. Međutim, kada njihova voda, koja polako, kroz pukotine tone kroz zemlju, dođe do rezervoara lave, odmah se pretvara u paru, koja usled velikog pritiska izbacuje vodu iznad nje u vis. Najaktivniji i najtačniji gejzir je Strokur, koji eruptira na svakih 6 do 10 minuta, čak i do 80 metara u vis!

1-08

Njegovo veličanstvo Gejzir sad više liči na neko jezero. Ako je po nečemu Island poznat, onda su to gejziri. Ovo je bio najveći i najtačniji vodoskok, ali su turisti, u želji da ga nateraju da što pre eruptira, bacali kamenje i novčiće u njega, pa su ga pomalo zagušili i poremetili njegov tajming. Gejzir je i dalje aktivan, ali potpuno nepredvidiv. Desi se da nekad i po ceo dan ne aktivira, pa su zato sve oči uprte u Strokur. Dok i njega ne zaguše… Sve više i više idemo ka unutrašnjosti, u daljini se bele lednici. Usred ničega, veliki parking, kafana i fina jagnjeća čorba – a niz stazicu iza – Gulfos, najveći vodopad u ovim krajevima!

Voda pršti na sve strane, duge se presijavaju i pretapaju, a ja non-stop briskam objektiv i pokušavam da uslikam sve to…

Iza Gulfosa put vodi dalje na sever u potpuno nenaseljene predele planinske unutrašnjosti. Asfalt se ubrzo pretvara u prašnjavi zemljani put – to je početak Kjolur rute. Ovakvi divlji, planinski putevi nose oznaku “F”, prohodni su isključivo leti, a i tad je vožnja po njima nemoguća bez dobro opremljenih džipova ili specijalnih autobusa, pogotovo zato što reke, kojih ovde ima na svakom koraku, često nisu premošćene. Predeli su kao sa neke druge planete, ali mi se ipak vraćamo na asfalt koji vodi nazad u Rejkjavik i zacrtavamo sebi povratak na “F” puteve, ali kad budemo kupili Ladu Nivu!

Dan drugi

2-00 MapIceland2

Sutradan ujutru smo iz Rejkavika u pravcu kazaljke na satu, sa namerom da mu se vratimo sa druge strane, za tačno sedam dana. Uz poglede na Snaefelsjokul, vulkan koji je Žil Vernovim junacima profesoru Linderbroku i njegovom sestriću Akselu poslužio kao ulaz u središte zemlje (izlaz je bio vulkan Stromboli u Italiji)

island 2-01

i malo dremanja podno nekog nepoznatog vulkana…

island2-02

… obreli smo se u fantastičnim močvarnim poljanama, gde smo lutali par sati tražeći jedan vodopad..

island2-03

… da bi konačno dospeli u Akureiri, drugi islandski grad po veličini, gde smo posle pice sa ananasom i kulenom i malo cunjanja po centru, nastavili put preko fantastičnih planina…

island2-07

… pravo do farme Berg, zapravo hostela i to najboljeg u kom smo ikad bili.

island2-09

Boravak u ovom hostelu je bio pravi islandski ugođaj: farma je udaljena oko 10 km od puta, nalazi se na polju okamenjene lave, pored velikog jezera, na par kilometara od mora. U krugu od 20 km nema naseljenog mesta, samo ovce, konji i sve moguće vrste ptica. A pri tom, vrhunski komfor! Tako smo u jedan ujutru, dok još nije zašlo sunce, pohitali da vidimo neobične ptičice. A onda smo shvatili da sunce ovde na severu zapravo uopšte ne zalazi, već samo lagano klizi po horizontu…

Dan treći

3-00 MapIceland3

Odmah ujutru, pohitali smo u obližnji Husavik, živopisan ribarski gradić, poznat po tome što se u moru oko njega u ogromnim količinama brčkaju kitovi. Sedosmo na brodić, nekadašnji kitolovac, sada kitoposmatrač, i posle sat vremena jurcanja po zalivu i kupanja u talasima, nabasasmo ni manje ni više nego na plavog kita, najvećeg na svetu. Neverovatan je osećaj čuti kako na deset metara od broda diše ovo ogromno stvorenje, čije je srce veličine omanjeg automobila!

island3-02

Malo lošijim putem, iz carstva mora pristižemo u Mordor. Pardon, Mivatn. Ovog puta malo skromniji, ali potpuno autentičan smeštaj, u kolibi pored kampa, opet na obodu polja skamenjene lave i jezera Mivatn, koje je nastalo pre par hiljada godina, kad je serija erupcija lavom pregradila tok reke. Tada su se tu zapatile neke mušice, zapravo jedine kolonije insekata na Islandu (Myvatn – my=muva, vatn=jezero), pa su onda došle ptice da jedu te mušice, tako da Mivatn na kraju postade jedan od najvećih rezervata ptica u Evropi!

island3-04

I opet večernja, tačnije belonoćna šetnja, uz pentranje na obližnju tefru (peščani krater). Pravi mesečevi pejsaži, fantastična atmosfera, uz obilje neobičnih boja i vetra koji nas umalo nije oduvao. Divni Island.

3-06

Dan četvrti

IslandČetvrti dan je počeo kupanjem. I to u safir-plavoj vodi temperature skoro 40 stepeni, dok je napolju bilo jedva 10. Usred crnih pustinja. Fantastično, samo ne može se baš jako dugo izdržati, malo se obari čovek, a napolju baš ne prija sedeti. Posle barenja, pravo u električnu centralu Krafla, gde se uživo može videti kako lava i voda prave struju, sa svega 17 zaposlenih. Ovde u okolini vulkana Krafle, rezervoari lave su dosta blizu površine, pa je sve toplo, čak i blato. Zato je tu i Hvevir, čitavo polje malih blatnih vulkana, neverovatnih boja i oblika, ali i mirisa…

island4-05

i Put nastavljamo preko crnopeščanih pustinja. Kad videsmo kvalitet puta koji vodi do vodopada Detifos, bili smo potpuno ushićeni što posedujemo džip. A kad smo stigli, bili smo još ushićeniji! Crni kanjon duž koga se na nekih 5-6 kilometara nižu 3 vodopada, od kojih je najveći baš Detifos. I opet boje, voda, divljina… U ovoj lepoti i večnom danu, čovek stvarno izgubi orjentaciju za vreme: tek u ponoć smo krenuli ka hostelu u istočnim fjordovima, koji je bio udaljen preko 200 km! Deonica puta kojom smo išli važi kao najpustija na Islandu – čitavih 50 km nismo videli ni jedan trag života, niti sreli neka kola.

island4-06

island4-07

Dan peti

5-00 MapIceland5

U Sejdisfjordur (Seyðisfjörður) stigli smo u gluvo doba bele noći, preko neverovatnih snežnih planina, po kiši. Srećom, gazde hostela su se tek vratile iz izlaska, blago pripiti, pa su nas pustili u sobu. Gradić (samo na Islandu se mesto sa 600 stanovnika može nazvati gradićem) je fantastičan, uglavljen između planina i mora, sa velikom lukom u koju pristižu svi brodovi iz Evrope. Put smo nastavili po magli i kiši, duž istočne obale…

Prekid puta na Islandu uopšte ne znači smanjanje brzine, tako da se na ovim putevima čovek oseća naprosto divno kad ga pretekne kamion uz kišu kamenja. I mi se još žalimo na naše vozače..

island5-04

Veče provedosmo u još jednom hostelu na farmi, podno najvećeg lednika u Evropi, Vatnajokula (Vatnajökull), nadajući se da ćemo ujutru ugledati njegove bele vrhove umesto sivih oblaka. Ali vlasnica hostela nije delila naš metereološki ukus. Ona je bila oduševljena kišom, jer će tako trava biti zelenija, pa joj se njene ovčice neće vraćati kući sa ispaše po šaku sena. (Inače, ovce ovde same celo leto pasu po ogromnim imanjima, koji se pružaju kilometrima oko farme i vraćaju se kući tek kad ponestane sveže trave).

Dan šesti

6-00 MapIceland6

Jutro nije bilo ništa pametnije od večeri, pa smo po pljusku svratili do velikog ledničkog jezera Jokulsarlon (Jökulsárlón) u kojem plivaju sante plavog leda, a u kojem su za vreme snimanja Džems Bonda „Umri drugi dan“ plivala i dva Aston Martina.

Eh, kako bi lepo bilo da ova kišurina prestane… I stvarno, iza ćoška, preko planine, potpuno nenadano – u islandskom stilu, pojavilo se sunce koje nam je ulepšalo boravak u Skaftafel nacionalnom parku, gde smo se uzverali na jedan prljavi glečer. Zapravo, mislili smo da je to neko brdo, i tek kad smo došli bliže shvatismo da se radi o ledu, skroz crnom od prašine. Ovi lednici su vrlo živahna mesta: sve pucka, krcka, topi se, pojavljuju se bare živog blata, sve u svemu, duža šetnja bez opreme je praktično nemoguća.

island6-03

Stoga smo se uputili na drugu stranu, prema spektakularnom vodopadu Svartifosu, okruženom bazaltnim stubovima. I tada smo, kroz zelena brda videli zapravo zašto je ovaj južni deo Islanda ozloglašen za vožnju: između planina i mora pružala se prava pustinja crnog peska i sitne vulkanske prašine, ispresecana stotinama potoka koji su se slivali u more. I zaista, kad smo seli u kola i pojurili ovim putem, nije nam bilo svejedno.

Prizori su bili fantastični, ali put je pod naletima vetra povremeno potpuno nestajao i pojavljivao se pod velovima prašine, koja je pretila da uđe u sve pore našeg neosiguranog motora, stakla, karoserije… Ali na sreću, nije! Kažu da na ovom putu znaju da se podignu prave peščane oluje, tako da se ni prst pred okom ne vidi. Dakle, divljina je to, nisu šuplje priče, a kišu smo posle ovoga zavoleli skoro kao farmerka-hostelijerka i njene ovčice.

island6-06

Nekoliko desetina kilometara posle pustinje – prašuma! Predeli neverovatno zeleni, vodopadi, pašnjaci, prava zemlja vilenjaka! Vodopade da i ne spominjem, čovek ovde već ogugla. Izgleda da svako domaćinstvo na Islandu ima bar po jedan vodopad visine par desetina metara! Samo se u daljini naziru visoki beli lednici, ispod koji zlokobno čuče najaktivniji vulkani na svetu… Negde iza ovih brda, pre nekih tristo godina, otvorilo se 130 kratera i procepa, koji su 8 meseci bljuvali lavu, prašinu i otrovne gasove. Otrovni oblaci, kiše i godina bez sunca, a samim tim i bez useva, pobili su skoro 25% ljudi, 80% ovaca i 50% konja.

island7-08

Ovaj oblak prašine nadneo se i nad Evropom, pa su te godine bile poznate kao godine gladi, koje su, bile jedan od okidača i za čuvenu francusku revoluciju 1789. Prema tome, avio kompanije treba da su srećne što su ovih godina umesto ovih jezivih Laki kratera eruptirali njihovi dobroćudni susedi Ejafjadlajekil (Eyjafjallajökull) i Grimsvotn. Pošto smo se po običaju usput zaneli slikajući nove vodopade i lednike koji su iskrsavali usput, kao bez glave dojurismo na obalu, gde je već čekao poslednji brod za Vestmanska ostrva (Vestmannaeyjar), poslednju etapu našeg islandskog kruga. Dočekale su nas fascinantne stene, prava severnjačka luka i miris ribe – ovde skuša grize kao luda, najbolje na celom severnom Atlanitiku!

Baš zato je ovde, na ostrvu Hejmej (Heimaey), najvećem i jedinom naseljenom od celog arhipelaga, nikao sjajan gradić. I sve je to išlo lepo, dok sedamdesetih godina vulkanu nije palo na pamet da se igra zlog građevinskog preduzimača i da nadograđuje ostrvo. Jedne noći 1973. godine, nadomak gradića otvorio se novi krater koji je neprestano radio 2 meseca i za to vreme povećao ostrvo za čitavih 20% ! Svi su evakuisani, kuće zatrpane pepelom, čovek bi rekao da se ovde niko više neće vratiti. Ali verni ostrvljani su se vratili čim je prošla erupcija, napravili veliku radnu akciju i svoje ostrvo učinili još lepšim (dok se vulkan pobrinuo da bude još veće). Kuće koje su ostale u ruševinama, pod tonama pepela, nisu pale u zaborav, jer su im ostvljani podigli nadgrobne ploče. Čak su i pokrenuta „arheološka“ iskopavanja, poznata kao pompeji severa, gde su otkopani i označeni neki delovi „starog“ grada.

Dan sedmi

Baš po ovom svojevrsnom groblju smo sutradan ujutru otpočeli šetnju po prelepom ostrvu, u potrazi za jednom neobičnom ptičicom koja živi u ogromnim stenama, na samim obalama Atlantika. Te ptičice se zovu morski papagaji, a ovo ostrvo im je zapravo letovalište, jer samo u julu i avgustu dolaze ovamo da se pare, a potom zimu provode na otvorenom moru, ko zna gde. Međutim, ostrvo obiđosmo uzduž i popreko (ali bukvalno), videsmo fantastične predele, divlje plaže, strme litice, simpatične ovčice, čupave konje, razne ptičice – ali od papige ni traga ni glasa. A onda smo se uzverali na skoro vertikalne stene, pomoću konopaca koji su ovde postavljeni zbog sličnih entuzijasta – i bejasmo višestruko nagrađeni!

Pored jata morskih papagaja, uživali smo uz ponoćni zalazak sunca 300 metara nad okeanom, dok se sa druge strane, iznad grada i celog ostrva, u crvenkastoj izmaglici pojavila cela celcata duga, u svom punom sjaju. Da je neka razglednica, rekli bi – kič, montaža, varka…

island7-09

island7-14

Hrana na Islandu

Sva hrana koju smo probali na Islandu bila je sjajna, počevši od raznih peciva i sendviča iz pekara, sa posebnim osvrtom na specijalnu sočnu i ekstra čokoladiranu islandsku krofnu (kleina), preko tipičnog, ekstra zdravog napitka od mućene surutke (po islandski skyr), pa do ultra proteinskog i pomalo prearomatičnog sušenog bakalara.

Međutim, manje prijatno iskustvo je videti u tanjiru polovinu ovčije glave, sa sve okom, uhom i zubićima ili možda par ovnujskih testisa. Pored ovih „specijaliteta“, postoji još jedan kulinarski tabu, a to je hakarl ili fermentisana i sušena grenlandska ajkula. Ova vrsta ajkule nema bubrege, pa je njeno meso puno amonijaka, što ga čini nesvarljivim i vrlo odvratnim. Zato je neophodno posebno ga obraditi, da bi bilo koliko-toliko jestivo. Jedan od jednostavnijih načina je prosto zakopati ajkulu u zemlju i sačekati par meseci da utruli (po nekim pričama čak se i urinira na tu zemlju povremeno!!!), čime meso postaje lakše svarljivo, ali još smrdljivije.

Drugi sofisticirajniji način je specijalno dimljenje, koje je poznato samo nekolicini stručnjaka sa zapada zemlje, čime se prilično podiže cena. Ali kad malo bolje razmislite, nameće se pitanje – zašto bi se neko uopšte toliko trudio da pripremi za jelo ovu nejestivu ribu? Zapravo, grenlandska ajkula jede skuše, a skuše se na Islandu najviše love, pa se u mreži sa njima često nađe i ovo neukusno živinče.

Kako je u ovoj ribarskoj kulturi bilo uvreženo shvatanje da se ulov mora maksimalno iskoristiti, Islanđani su se trudili da na sve moguće načine učine ovu ajkulu jestivom. I tako je hakarl, koje se turistima nameće kao specijalitet, zapravo samo nužno zlo, a verovatno se stari islandski ribari potajno smeše gledajući lica radoznalih dođoša dok žvaću tvrdo meso grenlandske ajkule i govore „mmm“.

Dan osmi

8-00 MapIceland7

I ujutru pravac na brod, pa nazad u naš mali crveni džip koji nas je čekao u pristaništu. Uskoro su se počeli pomaljati istočni delovi Rejkjavika, i krug se zatvorio. Ostalo nam je još samo da zavirimo u najpoznatiju i najplavlju banju u ovim krajevima – Plavu lagunu. Da je lepo – lepo je, ali posle svih ovih neverovatnih prizora i divljine, ovo mesto je bilo isuviše komercijalno, uz preskupe ulaznice i gomile priprostih Amerikanaca.

island8-02

Red je bio da i na Islandu bude nešto izvikano! Iz aviona smo bacili pogled na južnu obalu iza koje se pomaljala još neistražena unutrašnjost. Pa mi smo samo obišli jedan krug, dotakli obod ovog ledenog ostrva! Valja nam se vratiti još koji put. Island nas je ostavio bez daha.

Autori teksta: Gorana i Nenad Prodanović.

Kako biste kreirali putovanje na Island za što manje novca, donosimo Vam vodič o tome Kako kreirati najjeftinije putovanje ikada?

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

7 comments