Katalonska kultura (Vodič)

Kada neko pomene Kataloniju, prvo što nam padne na pamet je da je to jedna provincija u Španiji koja želi da postane samostalna. Ali pošto je teoretski i dalje deo Španije, uglavnom je poistovećujemo sa ostatkom te zemlje u kulturološkom smislu. „Tamo su lepe plaže, igra se flamenko i priča se španski…ovaj katalonski… ma to je isto”. Naravno da ovo nije tačno, osim da se lepe plaže zaista mogu naći. Svaki Katalonac sa ponosom će reći da pripada katalonskom narodu, te ako ga nazovemo Špancem, uvrediće se.

Zašto?

Pa jednostavno, svaki aspekt katalonske kulture ima svoje osobenosti, a sličnosti sa kulturom drugih španskih provincija su neznatne, te se on ne oseća kao „Španac”. Katalonija je kroz ceo srednji vek bila samostalna, prvo kao Kraljevina Katalonija, a zatim se sjedinila sa Aragonom, stvarajući tako Kraljevinu Aragoniju. Nakon nekoliko stotina godina, krajem srednjeg veka, baš malo pre Kolumba i otkrića Amerike, Kraljevina Aragonija se spaja sa Kraljevinom Kastiljom i tako nastaje Kraljevina Španija kakvu danas manje-više znamo.

katalonska kultura

Ova srednjovekovna odvojenost je i dovela do toga da se stvori jedinstveni jezik, kultura i nacija. Godine 2018. provela sam desetak dana u gradu Taragona u priobalnom delu Katalonije volontirajući na muzičkom festivalu „La Imaginada”. Znala sam da ću jednostavno morati da komuniciram sa ljudima na festivalu, a kako volim da učim nove jezike, nekoliko meseci pre puta sam kupila katalonski rečnik sa svakodnevnim frazama (džepni rečnik). Iz iskustva znam da
ljudi u zemljama južne Evrope veoma slabo znaju engleski pa se nisam previse oslanjala na njega. Tako se i ispostavilo, bukvalno jedna od 30 osoba u Kataloniji govori engleski.

Ljudi u Srbiji su me pitali: „Čekaj, zar španski i katalonski nisu skoro isti?”. Samo da vam kažem nešto, ta dva jezika nemaju veze jedan sa drugim, osim činjenice da oba pripadaju romanskoj porodici jezika. Katalonski sadrži elemente španskog, francuskog, a pomalo i italijanskog jezika. Španski („kasteljano” kako Katalonci kažu) govore svi, ali jednostavno im je draže da pričaju katalonski.
Osoba koja priča španski, a nikada nije došla u kontakt sa katalonskim, neće ga razumeti, osim možda tek po koju reč koju izvadi iz konteksta.

Tako su na primer rekli neki Meksikanci koje sam srela na festivalu. To je isto kao kada neka osoba iz Srbije ili Bosne čuje bugarski jezik. Ako si imao kontakta sa njim ili živiš blizu granice, razumećeš ga, ali ako si sa drugog kraja zemlje
(npr. Vojvodina), razumećeš tek svaku dvadesetu reč. I tako, za potrebe komunikacije, naučila sam osnovne fraze na katalonskom, kako bih mogla makar da točim pivo na festivalu (što sam i radila). Osim jezika, ono što odvaja jednu kulturu od druge je muzika. Muzika koju povezujemo sa čitavom Španijom je flamenko. Vatreni ples koji izvode gitare, a igraju ga muškarac ili žena u crvenoj haljini ili oboje u paru, dok sviraju kastanjete. Flamenko izvorno dolazi iz Andaluzije, a tokom 20. veka je postao popularan širom Evrope.

U Kataloniji nikad nećete videti da neko igra flamenko na narodnim veseljima, možete ga videti samo kao deo performansa u nekim kafićima na primer u Barseloni, a ulaznice se naplaćuju i do 30 evra. Flamenko je čista atrakcija za turiste, koji se slučajno nalaze u Kataloniji, a želeli bi da vide kako izgleda flamenko.

Najpoznatiji narodni katalonski ples se naziva sardana. Muzički nije ni nalik flamenku, ne izvode ga gitare i nema blagi „istočnjački“ prizvuk koji ima flamenko zahvaljujući arapskom i mavarskom uticaju. Sardanu i ostale katalonske plesove izvodi manji ansambl koji se sastoji uglavnom od duvača, uz kontrabas i perkusije, a prizvuk je malo više „evropski“, pa može podsećati na neke francuske ili nemačke igre. Najzanimljivija stvar u svemu tome je što se igrači postavljaju kao da igraju…pa, kolo. Slično kao i u srpskom kolu, igra započinje tako što se veliki broj igrača drži za ruke u krugu. Tokom festivala na kome sam volontirala, jedno od večeri je bilo rezervisano za narodnu muziku, te sam zajedno sa lokalcima odigrala nekoliko narodnih
igara.

Prava sardana ima ustaljene korake, slično našem kolu, koje se nebrojeno puta ponavljaju s tim što su koraci nešto složeniji i ne obuhvataju samo „dva koraka levo, dva koraka desno“, a postoje i razne varijacije ove igre. Neke zahtevnije igre imaju čak i razvijene koreografije, te ukoliko ih prvi put igrate može biti zaista teško, verujte mi. Najzanimljivija igra koju sam igrala izgleda ovako: ljudi u „kolu“ cupkaju određene korake dok jedna osoba stoji u centru. Ta osoba se kreće u krug po ritmu muzike, odabira jednu osobu iz kruga, razmenjuju nekoliko koraka, a kada se ritam promeni vodi je sa sobom, i onda te dve osobe nastavljaju da se kreću unutar kruga. Kada se ritam ponovo promeni, te dve osobe odabiraju sledeće dve osobe, zatim njih četvoro nastavljaju da se kreću unutar kruga. I tako sve dok se sve osobe iz kruga koji stoji ne priključe ovom unutrašnjem krugu koji se kreće, pa na kraju svi zajedno igraju po istim
koracima, i u veoma brzom ritmu, dok „kolovođa“ sam bira da li će se grupa kretati u krug, provlačiti se ispod ruku u obliku osmice, ili nešto sasvim treće. Veoma zahtevan, ali zanimljiv narodni ples.

Osim svoje osobene muzike, Katalonci imaju i svoj nacionalni sport. Namerno kažem sport zbog toga što postoje klubovi u kojima se on trenira, a u pitanju je pravljenje kula ljudskim telima, odnosno kastel. Ljudi koji se bave pravljenjem ovih kula pripadaju različitim generacijama a treniraju tokom cele godine u svojim klubovima. Svaki klub ima svoju boju po kojoj se raspoznaje, a svoje akrobacije klubovi prikazuju na različitim festivalima i svetkovinama tokom
godine. Cilj je, naravno, napraviti što višu kulu, a najviše imaju i po 8-9 spratova.

Struktura kule izgleda ovako: na tlu se nalaze najjači muškarci, i oni zapravo drže težinu cele kule, a postavljeni su u krugu koji se naziva pinja. Krug mora biti veoma širok, za slučaj da neko sa viših spratova padne, mada se nezgode retko događaju. Svi nose tradicionalne uniforme i neku vrstu pojasa oko struka, on im služi kako bi olakšali penjanje ljudima koji će činiti više delove kule. I na prvom spratu se nalaze izuzetno jaki muškarci. U sredini kule (nebitno od broja spratova), se nalaze žene i momci slabije konstitucije. Na samom vrhu se uspinju deca, što je i logično, najlakši učesnici se najlakše penju. Deca nose kacige na glavama radi bezbednosti, a na samom vrhu ostaju tek nekoliko sekundi. Za sve ovo vreme, pravljenje kule prati manji ansambl koji svira
tradicionalnu muziku.

Nisam pokušala da budem deo kule, naravno, ali sam posetila jedan njihov trening, i videla uživo pravljenje kula tokom jedne gradske manifestacije.
Ljudi u Kataloniji prosto obožavaju da prave različite manifestacije bogate njihovim običajima. Pošto sam se u Taragoni našla u mesecu avgustu, prisustvovala sam slavljenju gradskog zaštitinika koji se naziva Sant Magi. Njemu u čast se od 15. do 19. avgusta održavaju razne svetkovine. Pravljenje kastela se podrazumeva, a osim ovoga, po gradu se održavaju defilei tokom kojih defiluju razne maske koje predstavljaju lokalne svete zaštitnike, patuljke, džinove,
demone ali i zmajeve. Tokom jedne od letnjih avgustovskih večeri, zajedno sam sa svojom grupom volontera sam igrala karte na terasi.

U jednom trenutku, oko pola sata posle ponoći, izašli smo da se prošetamo i imali svo šta videti! Na sred jednog trga se „bore“ ogromne makete zmajeva (njima iznutra upravljaju ljudi) tako što bukvalno sve oko njih bukti od snopa varnica. Prizor je bio zaista fascinantan i neponovljiv, izađeš u sred noći na ulicu, a tamo zmajevi u plamenu! Pošto sam već nekoliko puta spomenula grad Taragonu, pomenuću i neke atrakcije koje se nalaze u gradu i oko njega. Grad se nalazi na obali Sredozemnog mora, 115 km od Barselone i broji oko 200.000 stanovnika. Najzanimljiviji je rimski amfiteatar iz 2. veka naše ere, koji senalazi tik uz obalu mora i pod zaštitom je UNESCO-a. Tu su se u rimsko doba održavale gladijatorske borbe, a nešto kasnije je u samom centru amfiteatra izgrađena i crkva, te je ova antička građevina zaista neobična i vredna obilaska.

Veoma blizu amfiteatra se nalaze i ostaci rimskog cirkusa u kojima su se održavale trke dvokolicama, a poseta ovoj građevini obuhvata i šetnju rimskim podzemnim hodnicima koji se nalaze ispod grada. Osim rimskih ostataka u
samom gradu, na nekoliko kilometara od centra grada se nalazi izuzetno dobro očuvani deo rimskog akvadukta koji snabdevao grad Tarako vodom (rimski naziv za Taragonu), a nazivaju ga još i „Đavoljev most“ (El Pont del Diable). Akvadukt je bio u upotrebi sve do 18. veka. Osim rimskih građevina koje se mogu naći svuda po gradu, treba pomenuti i glavnu katedralu, izgrađenu između 12. i 13. veka, koja na savršen način spaja gotsku i romansku arhitekturu. Katedrala se nalazi u srcu starog srednjovekovnog grada koji je opasan zidinama i nalazi se na
lagom uzvišenju, iznad centra modernog grada. Srednjovekovne ulice i kuće u ovom delu grada su izgrađene na ruševinama rimske naseobine, te je ovo jedini srednjovekovni grad u Evropi čije ulice se uglavnom seku pod pravim uglom. Svuda okolo, a naročito u ulici ispred katedrale, sve vrvi od suvenira ali i od kafića i restorana.

Kuće u ovom delu grada su zbijene, a na nekoliko mesta se još mogu videti ostaci rimskih zidina. Ako se nađete u blizini obavezno posetite Taragonu, ali ne zaboravite da zavirite i u katalonsku kulturu, osetite njihovu muziku, zaigrajte neku igru, posetite neku od brojnih uličnih manifestacija, a možete da naučite i katalonski jezik, zašto da ne!

Nadam se da sada znate kako izgleda katalonska kultura.

P.S. Za sve ljubitelje Katalonije, zavirite i na tekst o TOP stvarima koje možete vidjeti u Barseloni.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *