Milica Kojić Peru

Djevojka iz Novog Sada krenula na putovanje u Peru, a završila u zatvoru zbog podmetnutog kokaina

Nevjerovatna priča koja može da posluži kao lekcija za mnoge, zadesila je Milicu Kojić iz Novog Sada, koje je umjesto nagradnog putovanja u Peru, završila ni kriva ni dužna tri mjeseca u zatvoru!

U nastavku donosim njenu izjavu.

“Moja priča je počela kad sam imala 20 godina i san da vidim Južnu Ameriku. Nazvala me je najbolja drugarica koju je zajednički drug pitao da ide u Peru sa njim na nagradno putovanje. Moja drugarica je znala da je roditelji zbog ispita ne bi pustili i odmah je zajedničkom drugu rekla da vodi mene umesto nje. Zajedno smo vrištale od sreće jer mi se ispunjava životni san.

Zajednički drugar mi je rekao da je nagradno putovanje dobila njegova drugarica, sportiskinja koja je tada bila poznata i da zbog takmičenja neće moći da ide. Kako je februar bio u pitanju svi njegovi najbliži prijatelji nisu mogli da uzmu godišnji, te mi je pričao kako je velika šteta da propadne poklon njegove drugarice sportiskinje kojoj je on pomagao dok joj je mama bila bolesna i ona je očigledno poželela da mu se oduži putovanjem za dve osobe. Priča je bila toliko uverljiva da je jedino ostalo da ubedim svoje roditelje. Nikad neću zaboraviti da mi je desetka na fakultetu pomogla u ubeđivanju. Strašno su bili protiv mog odlaska, ali mene i moju želju niko nije mogao da zaustavi.

Na aerodromu upoznajem sportiskinju koju grlim i zahvaljujem se. Ona nam govori da nas njen brat koji već duže živi u Južnoj Americi čeka tamo za sve što nam bude trebalo. Tako je i bilo, 20 predivnih dana u kojima nam je njen brat bio skoro pa vodič kroz lepote Perua. Nekoliko dana pred kraj točkići na mom koferu su otpali dok smo iz jednog mesta išli u drugo. Noć pred let nazad, brat sportiskinje nas je sačekao u hotelu u gradu iz kog polećemo. Kada je video da moj kofer nema točkiće rekao mi je potpuno neobavezujuće da su njegovi prijatelji Italijani kupili nove kofere i ostavili stare, te da slobodno uzmem jedan. Doneo je poklone u nekoliko kesa, peruanske narukvice, suvenire i mrežaste ležaljke koje se kače među palme. Bila sam preumorna i shvatila tek tada da tolike aerodrome ne mogu preći sa koferom koji nema točkiće. Tri kofera su stajala u njegovoj sobi. Uzela sam jedan i pregledala ga da slučajno nešto nije ostalo što pripada njegovim prijateljima. Kofer je bio potpuno prazan. Prebacila sam svoje stvari i zaspala.

Ujutru je moj drug izašao iz sobe sa druga dva kofera. Kada sam ga pitala gde je njegov kofer, rekao mi je da njegov mali ostavlja jer su u ova dva jedva stali pokloni i njegove stvari. Nije mi bilo sumnjivo jer je poklona zaista bilo mnogo. Pjura-Lima-Madrid-Milano su aerodromi koje smo prešli sa tim koferima. Kao i u dolasku let je bio takav da prespavamo u Milanu, pa sutra letimo za Beograd.

U Milanu drugu počinje da piše na Facebook neki momak da su koferi njegovi i da dolazi po njih. Nastaje prepirka između mene i druga koji počinje da tvrdi da su nam nešto spakovali. Rekao mi je da pregledam kofer iako sam mu rekla da sam to uradila još u Peruu. Posvađali smo se jer mi je on priznao da svoja dva nije. Sve stvari smo povadili, sve pretražili, ali ništa nije bilo u koferima. Posle šoka sam se umirila i zaspala dok je drug ostao za lap topom. U tri noću karabinjeri su filmski upali u sobu opkolili krevete i krenuli sve da pretresaju. Bila sam uplašena i besna što sve ljude sa naših prostora doživljavaju kao kriminalce. Jedinog koji je pričao engleski sam pitala da li ćemo zbog ove procedure zakasniti na let. Mislim da sam ga zbunila pitanjem, a svi oni su prevrtali svaku stvar iz kofera. Samo što nisu krenuli da nam se izvinjavaju jedan od karabinjera je krenuo da cepa kofer. U zidovima sva tri kofera pronašli su ukupno 2.5 kg kokaina, kasnije utvrđeno 98.8% čistoće.

U zatvoru u Milanu sam tri meseca dokazivala da nisam kriva. Kazna koja mi je pretila bila je od 7 do 20 godina. Sa priznanjem pola kazne bi mi oprostili. Nisam mogla da priznam nešto što nisam uradila. Sve ostalo iz zatvora je za debelu knjigu. Advokatica, porodica, prijatelji, profesor i kolege… svi su donosili sve što bi moglo da služi za odbranu i dokazivanje moje ličnosti. Sve zatvorenice su mi govorile da je bolje da dam to lažno priznanje jer nikada nisu čule da je neko oslobođen u sličnom slučaju. Pre suđenja puštena sam na slobodu. Drug je osuđen jer je priznao. Priznao je i da ja nisam ništa znala. Velika verovatnoća je da je bio žrtva kao i ja, ali verujem da nikad neću saznati celu istinu.”

Milicinu izjavu možete pogledati ovdje.

Ostavi komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

1 comment